ОО Беране: Киковић: Српска историја у Црној Гори 
                      је заробљена, истином против фалсификата

ОО Беране: Киковић: Српска историја у Црној Гори је заробљена, истином против фалсификата

Бити Србин данас није само поријекло, то је прихватање става, обавеза и права која припадају и дефинишу Српкињу и Србина! Бити Србин је начин размишљања, начин живота, живјети морално, чувати достојанство, породичне вриједности и за исте се жртвовати, ако је то потребно, казао је Горан Киковић, историчар и предсједник СО Беране у интервјуу за „Чајачанске новине“ у коме је још говорио о свом дјелу „Српски народ у Црној Гори кроз вјекове“, као и о тешком положају Срба у Црној Гори, те дискриминације српског језика.

 - Шта Вас је навело, да тема књиге буде Српски народ?

Ова књига је пуна података који свједоче о томе да је савремена Црна Гора, дукљанско-монтенегринска антисрпска творевина, утемељена на безочним фалсификатима и конструкцијама измаштаним у неким западним центрима моћи. Смисао и циљ тог подухвата је затирање цјелокупне историје, традиције и меморије српског народа на овом простору, те његова насилна асимилација. Стога су данас Срби у Црној Гори обесправљени у толикој мјери да се слободно може казати да не постоји народ у Европи чија се права тако брутално газе као што је то случај са српским народом на овом простору. Режим у Црној Гори над српским народном спроводи политику апартхејда, односно политику националне, културне, духовне и економске дискриминације, сегрегације и обесправљивања. Историја у Црној Гори је заробљена, прецизније заробљене су истина и историјске чињенице. Из тог разлога је и настала ова књига да подсјети на једини могући став: историјском истином против фалсификата. Зато је у књизи све аргументовано, поткријепљено документима.

 - Какав је положај Српски народ имао у бившој Југословенској Републици, а какав има данас?

Феномен диктатуре у Црној Гори, којој је печат дао дугогодишњи Титоистички режим, наметнуо је актуелно мишљење, националистичко колективно лудило да “што се више одричете свог поријекла, имаћете боље позиције у систему лажи, која води укидању нација, али не свих, већ само неподобних, а Срби нијесу подобна нација, јер су се често бунили кроз историју против неправди“, те се ово доба мора сматрати најсрамнијим перодом српске историје, јер баш из тих разлога, дојучерашњи титоисти, сада квазиљевичари, поборници неолибералне идеологије, реализују вољу свјетских моћника на штету властитог поријекла, вјере, језика као основе националног и личног идентитета. Тако је то дефинисао један од мојих рецензената Давид Лалић.

Власт, успостављена силом и полицијским терором политичке полиције, заснована на идеолошкој манипулацији хијерархијски организованој, наметнула је мит о Великосрпској опасности, чиме је потиснута истина о геноциду над Србима, који никада није кажњен, па је партијском државном репресијом сузбијена свијест о значају српске традиције у којем није дозвољено слободно, критичко мишљење, већ је створен полтронски менталитет, као реалност политичког зла, а српска херојска епопеја проглашена геноцидном и “српским територијалним лудилом“.

- Да ли сматрате да ћирилица има своје мјесто у Језику, или је она на неки начин потиснута?

Сви европски народи доживљавају процват уједињавањем, носиоци друштвене моћи у Црној Гори, супротно прокламованим европским начелима, присилно раде на дијељењу и распарчавању српског духовног и језичког бића, свјесно тим чином слабе и потиру један од најстаријих језика и најсавршеније писмо у Европи. Стање у којем се налази и у које је доведена употреба ћирилице у свакодневној комуникацији на простору Црне Горе алармантно и забрињавајуће. Ћирилицом се писало од времена Мирослављевог Јеванђеља и Житија Светог Саве, прве штампарије Црнојевића у којој се штампало ћириличним писмом, и Св. Петар Цетињски и Његош и Марко Миљанов и Стефан Митров Љубиша и краљ Никола сви писмени и учени људи нашега народа користили су се ћириличним писмом. Што значи да је ћирилично писмо и српски језик израз наше хиљадугодишње традиције. Прва ћирилична штампарија на словенском југу настала је у Црној Гори. И поред недаћа и невоља кроз које је пролазио наш народ, поробљавања, зулума и окупација разних освајача, културно деградираних режима, српски народ је кроз вјекове у својој колијевци чувао и његовао своју ћирилицу. Међутим, данашњи окупатор је глобална мисао фаворизовања свих девијација људског друштва (наркоманије, насиља, хомосексуализма и безбожништва), па и борбе против традиционалних вриједности у које спада и наша ћирилица. Данас се против ње боре злоупотребом медија, избацивањем из уџбеника, службених докумената и опште комуникације приказујући је као ретроградну и анахрону. Наш народ све више подлијеже тој сили и пропаганди, и у општој летаргији губи свој идентитет. Ми се само залажемо за поштовање Устава ЦГ у којем пише да су писма ћирилица и латиница равноправни. Стога се залажемо за равноправност ћирилице, које је одувијек било темељни израз нашег језичког, културног и националног идентитета. Српским језиком и ћирилицом смо се препознавали и препознаваћемо се на културној мапи свијета. Зато борбу за очување угрожене ћирилице треба водити у струци и науци, лингвистичким круговима, књижевности, у школама, јавним иступањима, акцијама и трибинама, у сваком нашем дому. Моја порука је да је ћирилица наше трајање и наша будућност, наше име и наше презиме. Чувајући ћирилицу чувамо дух предака и будућност потомака, будимо добри потомци како би сјутра били честити преци.

 - Који је у употреби језик са изговором, у Црној Гори?

Најдрастичнији примјер агресије на српски језик јесте крађа српског језика! Да би се убиједили грађани Црне Горе и свијет, како постоји некаква „црногорска нација“ ствара се такозвани „црногорски језик“. Заправо се један дио ијекавског дијалекта српског језика покушава прогласити новим језиком.

Ради се заиста о примитивној, идеолошкој, антинаучној конструкцији чији је једини циљ измишљање нових црногорских установа и уништење постојећих српских. Допустимо ли да се дијалект или провинцијализам прогласи језиком, онда бисмо добили много нових језика у свијету: амерички, канадски, мексички, бразилски, аустријски, новозеландски, јужноафрички, итд. Наравно да је ово потпуно бесмислено и ниједна озбиљна држава не би себи допустила овако нешто, али ова наша је нешто друго и зато над српским језиком и народом спроводи злочин (геноцидних размјера и капацитета). Узгред, међународне научне и друге установе нажалост ћуте пред оваквим поступцима. Напоменимо да на старословенском ријеч „језик“ значи „народ“.

Они који су у Црној Гори до сада били Срби, па од сада не желе да буду Срби већ Црногорци, имају право на такво опредјељење, без обзира колико то бесмислено било. Али, и обрнуто, то никако не даје за право онима који желе да се одрекну свог поријекла и идентитета да краду и отимају оно што је аутентично и неприкосновено, међународно признато као српско. А то је, на примјер, језик. Они који се изјашњавају као „Црногорци“ и који желе да имају свој регистрован „црногорски језик“, нека се већ потруде да смисле нови језик који ће се од сваког дијалекта српског језика разликовати за најмање 50%.

Језик је огромно културно, умјетничко, етничко и цивилизацијско благо и као такво се мора пажљиво чувати и његовати. Српски народ и држава Србија не смију дозволити отимање и уништавање српског језика, на којем су створена књижевна дјела од свјетског значаја непроцјењиве вриједности. Крађа језика, значи и крађу књижевних дјела и усменог предања на том језику.

Суштина је да један језик не може имати више назива и да се идентитет језика не може мијењати за дневнополитичке потребе. Говор у Црној Гори се не разликује ни по чему од говора Срба у Републици Српској и дјеловима БиХ, као ни од говора Срба југозападне Србије, односно Лике, Кордуна, Баније, итд. Говор у Црној Гори се од говора у Београду разликује само по (иј)екавици. Сви који говоре на поменутим просторима се савршено “разумију“ или “разумеју“!

Стога сви Срби у Црној Гори и Србији и другдје (као и научне, просвјетне, државне и друге установе) су дужни да се боре против постојања и признања такозваног „црногорског језика“. Црногорски говор није чак ни цио дијалект (раније објашњено), већ само локална интерпретација ијекавског нарјечја, штокавског дијалекта српског језика. Они који тврде другачије су или велике незналице или злонамјерни демагози. По поменутом питању нема никаквог компромиса. Некоме се може српски језик свиђати или не – може га користити или не – али нико нема право да врши ампутацију српског језика и да му насилно мијења идентитет, јер би то значило да се насилно заводи идеологија геноцида, као припрема за његово спровођење. Нажалост, не би било први пут српском народу да тако нешто доживи.

Ево и једног илустративног примјера: Његошев „Горски вијенац“ се у Црној Гори преводи на такозвани „црногорски језик“!? Ово је класичан организовани криминал, који подсјећа на криминалне групе које украду аутомобил, обришу серијске бројеве шасије и мотора, угравирају нове лажне бројеве, а затим продају такав ауто.

 - Шта је Ваш мото када пишете о оваквим и сличним темама?

Мото ми је борба за историјску истину а ево због чега? Говорити о националном идентитету Црногораца данас није захвално, али је неопходно потребно. Циљ студије јесте – историјском истином против фалсификата, па је зато потребно објаснити и дефинисати истину, а побити фалсификате аргументима.

Црна Гора је у својој историји доживљавана и називана “српском Спартом“, “Пијемонтом српског народа и српске круне“, “драгим камењем“, “буктињом српске слободе“ (…) Тако су је сликали најумнији и највиђенији Срби, попут Лазе Лазаревића, Алексе Шантића, Сима Матавуља, Бранка Радичевића и других. Та и таква Црна Гора, земља Светога Петра Цетињског и Светога Василија Острошког, земља чојства и јунаштва, храбрости и поштења, данас у највећој мјери живи само у сјећањима, књигама и причама. Таква Црна Гора, достојанствена и достојна поштовања, часна и поштена је престала да постоји након доласка комунистичког режима на власт 1945. године. Тада долази до покретања тзв. црногорског питања, а нова нација је рођена 01.05.1945. након објављивања текста „О црногорском националном питању“ у листу “Борба“, аутора књижевника и политичара Милована Ђиласа.

Тим чином су комунисти само наставили оно што су започеле црногорске усташе – Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија. Од тада до данашњег дана, у континуитету, у Црној Гори траје акција убијања душе и националне свијести Црногораца. Тада су то радили комунисти, а данас њихови идеолошки сљедбеници, који се, додуше, јесу преобукли у нова одијела и замијенили пароле, али је суштина остала иста. А суштина се састоји у расрбљивању, стварању лажне нације, брисању колективног памћења и свијести. Начин рада је остао исти. Разорити народ у моралном, духовном и националном смислу, изазивајући расколе и подјеле у становништву, спроводити атеизацију и аморализацију.

 - Шта бисте поручили народу?

Бити Србин данас није само поријекло, то је прихватање става, обавеза и права која припадају и дефинишу Српкињу и Србина! Бити Србин је начин размишљања, начин живота, живјети морално, чувати достојанство, породичне вриједности и за исте се жртвовати, ако је то потребно. Ово су наши стари одлично знали, и то упражњавали у пракси кроз живот. Често су водили тежак живот, али су знали да је то једини начин да сачувају своје достојанство, своје поријекло и своју вјеру. Зато и јесмо кроз историју били прогањани, а тако је и данас, јер свијету (западном свијету) смета такав начин живота, смета им чојство и јунаштво, смета им понос и достојанство, сметају им гусле!

Зато останимо оно што су нам били преци. Поклонимо се нашиим прецима како бисмо им показали да их нијесмо заборавили и да су били бољи од нас. А сада је на нама да наши потомци буду много бољи него што смо ми! Чувајмо нашу културу, традицију, историју, не само због нас, него због наше дјеце, због наших покољења, да не буду сјутра тиква без коријена!

(ИН4С, 08.07.2016.)



Датум: 08.07.2016
Close
Close