(Анти)празник жена

(Анти)празник жена

Пише: Марина Јочић

Јуче је био осми март. Званично, празник жена, а незванично празник продавача цвијећа, парфема и осталих дрангулија. Овај дан се претворио у своју супротност, а у великој мјеру подршку том тренду даје и Скупштина Црне Горе. Сједела сам на сједници „женског парламента“ и до бесвјести слушала теме са различитих семинара које међународне организације финансирају, како би оснажиле „жене у политици“ и побољшали „женска права“. Све иницијативе су одличне, да се не заустављају на том трагикомичном статусу –иницијативи.

Дакле, годинама се прича на исту тему, а положај жена у Црној Гори се ни за трунку не мијења, ако искључимо редослед на изборним листама. Жене су се, истина, избориле да свака четврта буде на изборној листи. Сама иницијатива има смисла само ако осттак жена има неког бебенфита од политичке ангажованости жена.

На жалост, чини се да нема. Штавише, жене су склоне да се залажу за умањење или укидање права жена, као што су то учиниле посланице владајуће коалиције када су дигле руку да се мајкама са троје и више дјеце укине доживотно стечено право. Не амо да су се понијеле антиуставно, већ су показале да нема солидарности мимо политичких директива. Жене гласале против права жена. И сад те исте жене нас позивају у парламент да говорима о женким правима. Лицемјерје и безобразлук, у најмању руку.

Ако се анализира положај жена у Црној Гори, није тешко доћи до закључка да су у великој мјери обесправљене и препуштене самима себи. Ту би требало да дође на ред, не наметнути критеријуми које нам налажу разне амбасаде и невладине организације кроз повремене семинаре у луксузним хотелима, него конкретна солидарност која је до ових времена била својствена женамау Црној Гори.

Међутим, и то изостаје, а тако је једноставно и – људски.

Ако видите рођаку или сусједку да нема дјеци за хљеб, сигурно има неко ко може тог дана да сепобрине да та породица има нешто да једе. Ако се чују јауци пребијене жене или дјеце из сусједног стана, има ли шта нормалније него позвати полицију.

Ако препознате потенцијал у некој жени да отпочне свој приватни посао, а можете да јој позајмите неколико стотина евра, зар не би било нормално да се то и учини, макар себи ускратили неку вечеру или модерну ташну. Може се написати тужба или жалба жени која трпи мобинг на послу, или бар чврсти стисак руке у знак подршке.

Док све то не урадимо, тешко да имамо морално право да то тражимо од других, прије свега институција система које су и иначе сврха самима себи и апарат за обезбјеђивање сигурних гласова за власт на рачун несреће и сиромаштва жена.

Док се као жене не будемо солидарисале и осјећале тешкоће других жена као своје, Осми март ће остати оно што је сада – прилика да се једном у години испразно говори о правима жена, да се једном у години окупи и слика пред камерама „женски парламент“, да неке невладине организације егзистирају на њиховој обесправљености (част онима које заиста помажу женама у невољи), а да се жене задовоље ружом од насилног мужа или предузећа које јој не даје право на одмор, трудничко боловање или бар, нормалне услове рада за једнаку плату као и мушкарцима.

Ријечју, Осми март је за већину жена антипразник и прилика да схвате у каквом друштву живе.

На њима је да ствари преузму у своје руке, конкретно, дневно, искрено.

Јер туђа рука свраб не чеше.

ИН4С, 09.03.2018.



Датум: 09.03.2018
Close
Close