Алексић: Српска интегралистичка идеја
                                                                       у Црној Гори је неуништива

Алексић: Српска интегралистичка идеја у Црној Гори је неуништива

Пише: др Будимир Алексић

У историографији се узима да 1918. година представља једну од најзначајнијих година у историји Црне Горе, јер се у тој години десио догађај познат под именом Подгоричка скупштина и уједињење Црне Горе и Србије.

По неподијељеном мишљењу објективних и непристрасних историчара, на Подгоричкој скупштини је остварена вишевјековна жеља српског народа Црне Горе и Србије за уједињењем и стварањем јединствене српске државе. Природно је што су такви догађаји увијек изазивали пажњу историчара, па и политичара нарочито ако је догађај о коме је ријеч ближи савременим збивањима. Такав је, дакле, случај и са уједињењем Црне Горе и Србије 1918. године. Тим догађајем је завршен период владавине митрополитско-господарске лозе Петровића- Његоша у Црној Гори и отпочео је период новог живота ове земље у заједничкој југословенској држави. То је догађај који је имао далекосежне последице не само са становишта државно-правног положаја Црне Горе него и њеног економског, политичког и културног живота.

Од времена окончања тог догађаја па све до данас, а то је тачно стотину година, историчари и публицисти изучавају овај догађај и његове последице и о њему објављују научно-истраживачке и публицистичке радове. Али и даље су остала неразумијевања, погрешне интерпретације и оцјене, што представља рецидиве југокомунистичке и црногорске митоманске историографије, или је резултат политичког прилажења овом проблему.

Указаћемо најприје на основне фактографске податке о овом догађају. У Подгорици, у згради Монопола дувана састало се 24. новембра 1918. године 165 народних посланика из 9 округа, од којих је 56 имало факултет, 27 учитељску школу, 17 богословску школу, 14 су били земљорадници, 17 службеници, 4 банкари, 3 посједници, 2 геометри, а остали су били некадашњи племенски капетани, општински чиновници и други, што се може видјети из извјештаја Верификационог одбора о посланичким мандатима. Народна скупштина је изабрала Сава Церовића за предсједника. Прва редовна сједница Подгоричке скупштине одржана је 25. новембра 1918. На њој је усвојен дневни ред – уједињење Црне Горе и Србије. Карактеристика припремних радњи за Подгоричку скупштину је потпуна самосталност Централног извршног одбора за уједињење Србије и Црне Горе (који је расписао изборе и написао правила за изборе посланика) и посланика у процесу доношења одлука, што је искључило било какво мијешање са стране.

На другој редовној сједници Подгоричке скупштине, одржаној 26. новембра 1918. извршено је уједињење Црне Горе и Србије. Свих 160 присутних посланика гласало је, у начелу и појединачно, за Одлуку о уједињењу Црне Горе и Србије.

На трећој редовној сједници, одржаној 27. новембра 1918. вођена је расправа о избору Извршног народног одбора, који је требало да буде највиша извршна власт у земљи.

На четвртој редовној сједници Подгоричке скупштине, одржаној 28. новембра 1918. изабран је Извршни народни одбор у саставу: војвода Стево Вукотић (иначе брат краљице Милене), Марко Даковић, Спасоје Пилетић, Ристо Јојић и Лазар Дамјановић. Душа овог одбора био је Марко Даковић, који је у одбор изабран иако се још није био вратио из ропства. На истој сједници је изабрана делегација од 18 чланова која је одлуке Подгоричке скупштине требало да преда краљу Петру Карађорђевићу, Скупштини и Влади Краљевине Србије. Она је то ускоро урадила и ту одлуку предала регенту Александру Карађорђевићу.

Пета и последња редовна сједница Подгоричке скупштине одржана је 29. новембра 1918. На њој су посланици поименично потписали Одлуку о уједињењу. Одлука о уједињењу је штампана на Цетињу у виду плаката.

У озбиљној историографији нема озбиљних спорења о Подгоричкој скупштини, њеном значају и последицама. Спорове о овом догађају покретали су и покрећу псеудоисторичари, политички острашћени публицисти и новинари, као и политичари – раније из реда комунистичког покрета, а у последњих тридесетак година припадници и носиоци црногорског сепаратистичког антисрпског покрета. Њихова је теза да је Подгоричка скупштина била нелегална и нелегитимна. Овдје немамо простора да се подробно осврћемо на све њихове приговоре који се односе на рад Подгоричке скупштине, тако да ћемо указати само на једну чињеницу коју сматрамо веома битном када говоримо о легитимности овог великог историјског догађаја. Наиме, сама чињеница да су зеленаши прихватили да узму учешћа у изборима за ту Скупштину говори о томе да су они уједињење а приори прихватили. Они су, дакле, ову Скупштину сматрали квалификованом да решава о судбини Црне Горе. То потврђује не само њихово учешће на изборима него и њихова жалба овој истој Скупштини у вези са изборима на Цетињу. Уосталом, да уједињење прихватају они су и сами изјављивали. У поменутој жалби они кажу: ,,Ми смо за Југолавију. Облик те наше велике и заједничке Југославије одредиће Југословенска конституанта састављена из вољом народа изабраних представника свију југословенских покрајина. Ми смо за то да у Југославију уђу Црна Гора и Србија братски руку под руку и равноправно“.

Као што се види, зеленаши не захтијевају рестаурацију Црне Горе са свим њеним уставним институцијама, значи и монархијом Петровића. Следствено томе, они не захтијевају ни повлачење српских војника из Црне Горе. Тиме се несумњиво изражава став да је и за њих самостална Црна Гора прошлост. Они у првом плану истичу да су за Југославију, али за разлику од бјелаша, они не предвиђају да се Црна Гора прикључи Србији, па потом јединствено ступе у Југославију, већ да директно ступи у Југославију као и Србија, како кажу ,,братски руку под руку и равноправно“. Но, зеленаши нијесу конкретно предложили како би се то уједињење руку под руку и равноправно остварило.

Поменули смо српске војнике у Црној Гори, па да кажемо и следеће. Наиме, црногорски псеудоисторичари и антисрпски пропагандисти и политичари тврде да је један одред српске војске битно утицао на ток избора посланика у Подгоричкој скупштини. Чињеница је, међутим, да мали контигент српске војске, неких петсто војника, из састава Југословенске добровољачке дивизије није могао играти никакву улогу у предизборној кампањи и у изборима, јер је близу четрдесет хиљада Црногораца било наоружано. Ту чињеницу потврђује и извјештај интернационалне комисије која је радила под предсједништвом француског генерала Франше Д’ Епереа и која је констатовала следеће: „1) Да су трупе у Црној Гори југословенске, а не српске; да њихов број у цијелој земљи не прелази 500 и да се оне нијесу мијешале у изборе, 2) Да су избори били слободни, јер 500 војника југословенских није могло своју вољу натурити десетинама хиљада наоружаних Црногораца, 3) Да су избори извршени слободније него они који су се практиковали за вријеме владавине бившег краља Николе, 4) Да су сви Црногорци за јединство са Србијом, и не желе повратак раскраља Николе, којега држе за издајника земље.“

Такође су неспорне чињенице да су Црногорци са одушевљењем дочекали српску војску, нарочито Приморци у Боки Которској и Будви,  и да су били, у огромној већини, за уједињење са Србијом. Више од свега осталог то потврђују резултати парламентарних избора одржаних 1923, 1925.  и 1927. године који су били тајни и на којима су Црногорци могли да бирају између кандидата који су стајали иза одлука Подгоричке скупштине, дакле кандидата странака бјелашке оријентације и кандидата који су били против одлуке Подгоричке скупштине, дакле кандидата Црногорске федералистичке стране – странке зеленаша.

Када се узме у обзир цијела Црна Гора, тј. територија која се поклапа са данашњом Црном Гором, и одбију гласови дати за муслиманске и хрватске кандидате, онда се јасно види да су бјелаши добили 86 одсто гласова а зеленаши свега око 14 одсто. Јасно је, дакле, да су бјелаши чинили огромну већину, а зеленаши су представљали изразиту мањину, чак незнатну мањину у бирачком тијелу Црне Горе, односно у православном корпусу.

Навешћемо још једну несумњиву потврду тезе да су Црногорци у огромној већини прихватили одлуке Подгоричке скупштине. Они су наиме у Априлском рату 1941. године масовно устали да бране Југославију, што нијесу учинили они народи, прије свих Хрвати, који су се осјећали национално угњетеним у тој држави.

Оно што је данас парадоксално јесте чињеница да демократски карактер избора за Подгоричку скупштину и њене одлуке оспоравају протагонисти бруталне референдумске крађе из 2006. године, када је разбијена заједничка држава Црне Горе и Србије. Противно вољи убједљиве већине државотворног, православног народа, те (2006) године реализован је један антидемократски и рушилачки подухват, уз свесрдну подршку земаља НАТО пакта предвођених САД, и уз финансијску помоћ албанске нарко мафије (што је признао и посвједочио један од вођа те мафије Насер Кељменди).

Елем, српска интегралистичка идеја у Црној Гори је неуништива; то је основна идеја историјске Црне Горе, и њу су – као што је познато – најексплицитније формулисали митрополити и владари Петровићи-Његоши. Ту чињеницу потврђује и водећи савремени црногорски режимски историчар Живко Андријашевић када у својој књизи Нација с грешком говори о Његошу као о идеологу српског интегрализма. Никаквим забранама ни административним насиљем не може се спријечити остваривање природног права једног народа на његово културно, духовно, национално и државно јединство.

Слобода, 22.05.2018.



Датум: 22.05.2018
Close
Close