Томашевић: Свиђало вам се то или не: 
                                                                                 Ми нисмо комшије, ми смо браћа

Томашевић: Свиђало вам се то или не: Ми нисмо комшије, ми смо браћа

Секретар Извршног одбора Нове српске демократије

Сјутрашњи дан, када се игра утакмица репрезентација два братска народа – Црне Горе и Србије, за Подгорицу би требао да представља празник фудбала. Умјесто тога, суочавамо се са појмом „утакмице високог ризика“.

Зашто „високог“ ризика? Зашто „ризика“ уопште? И на концу, ризика од чега? Прво, ако имамо у виду сад већ чувену „подјелу карата подобнима“ односно недоступност улазница за „неподобне“, због чега постоји бозајан да се било шта ружно може догодити на трибинама међу истомишљеницима?

Подгорицом увелико кружи шаљива опаска – да је Србима у Црној Гори лакше доћи до карата за меч Јужна Кореја – Уругвај, него Црна Гора и Србија. Остаје нам, дакле, да претпоставимо да режим види високи ризик у могућности да присутнима прораде емоције током слушања химне „Боже, правде“, што и није толико нереално, ако имамо у виду да су се многи од оних који ће присуствовати мечу, не тако давно заклињали у српски грб и химну Србије. Док партијске понуде нису урадиле своје… Друго, рационалан човјек се мора запитати – због чега се инсистира на подјели карата односно из којег разлога су 44 активиста ДПС-а добили по стотину улазница за задатком да их подијеле „најватренијим“ навијачима црногорске репрезентације? Да ли се то режим боји, да би пуштањем свих карата у продају, дошло до својеврсне подгоричке скупштине под Горицом? Да бисмо нешто разумјели морамо видјети одакле то потиче и чему служи.

Очигледно је да овакве и сличне синтагме потичу из намјера дјелова режима да створе вјештачку тензију пред сјутрашњи меч. И још је очигледније, да је подизање тензија пред меч у служби агресивне пропаганде против српског народа, која ова јесени хвата велики залет.

Да ли сте некада чули да се меч између репрезентација Чешке и Словачке (некад јединствене Чехословачке) називао утакмицом високог ризика, или у било којем сличном примјеру?

Но, није неопходно тражити примјере у упоредном искуству, довољно је да се сјетимо сцена са финала Европског првенства за младе кошаркаше, када су млади кошаркаши Србије успјех прославили прво са онима који су најватреније навијали за њих – младим кошаркашима Црне Горе. То је стварност односа између народа. Прича о утакмици високог ризика је стварност коју само они оптерећни мржњом, желе да наметну. Или су и сами свјесни своје србофобије, па меч и посматрају на овај начин. Ако је то са њима случај, са нама није.

С обзиром на то да сваки навијач мора приложити идентификациони документ при уласку на стадион, можда би било једноставније да су активистима режимских партија који одређују коме ће дати улазницу, подијелили по један спреј са избора, па да се очитавањем на улазу зна и ко је „сигуран глас“. А можда не би било лоше за сваки случај, да све оне Србе који су учествовали у оснивању „Варвара“ и који су данас саставни дио ове навијачке групе, режим приведе, да им се не омакне навијање за Србију?

Историја спортских мечева и трофеја репрезентације заједничке државе веома је садржајна и богата. А број оних који су бранили боје заједничке репрезентације – огроман. Један од њих је данашњи предсједник Фудбалског савеза Црне Горе, Дејан Савићевић, који је због својих фудбалских вјештина, назван геније, и који је на терену прославио српски и црногорски фудбал. Он данас на све ово – ћути. За разлику од њега, стадион у Београду, није ћутао када је Савићевић изашао на терен на недавном мечу Црвена Звезда – Наполи. Аплаудирао му је. То је путоказ и мјера наших односа. Ми нисмо комшије, ми смо браћа, ми смо сестре.

Црна Гора и Србија – то је једна фамилија.



Датум: 10.10.2018
Close
Close