– Гро не­ка­да­шње др­жав­не имо­ви­не на Ру­де­шу оту­ђи­ли су вла­сни­ци фа­бри­ка ко­ји су у тран­зи­ци­о­ним про­це­си­ма за ма­ле па­ре ку­по­ва­ли др­жав­на пред­у­зе­ћа. Они су до­бар дио те имо­ви­не про­да­ва­ли у ста­ро гво­жђе и по­ред број­них на­ја­ва да ће при­ва­ти­за­ци­ја бе­ран­ских при­вред­них ги­га­на­та до­ни­је­ти све­у­куп­ни раз­вој­ни пре­по­род чи­та­вом ре­ги­о­ну. За­то да­нас на Ру­де­шу има­мо ру­и­ни­ра­не и на­пу­ште­не по­го­не ко­ји су се на­шли на ме­ти оних ко­ји се ба­ве са­ку­пља­њем и от­ку­пом ста­рог гво­жђа. Та­мо раз­ли­чи­те гру­пе и по­је­дин­ци од­но­се по­след­ње остат­ке фа­брич­ке имо­ви­не про­да­ју­ћи је ка­сни­је по ба­га­тел­ним ци­је­на­ма. По­губ­но је то што у ми­ну­лом пе­ри­о­ду над­ле­жни др­жав­ни ор­га­ни и они ко­ји су би­ли за­ду­же­ни да пра­те ка­ко се спро­во­ди при­ва­ти­за­ци­ја ни­је­су пред­у­зи­ма­ли ни­ка­ве мје­ре да спри­је­че пот­пу­ну де­ва­ста­ци­ју ин­ду­стриј­ске зо­не Ру­деш – на­гла­си­ли су из Ко­а­ли­ци­је „Здра­во Бе­ра­не”. 

Ис­та­кли су да су фа­бри­ке про­да­ва­не ми­мо за­кон­ских про­пи­са, а по­је­дин­ци су на лак на­чин до­шли до огром­ног бо­гат­ства.

– Крај­ње је ври­је­ме да се ви­нов­ни­ци свих не­ча­сних дје­ла, по пи­та­њу при­ва­ти­за­ци­је, из­ве­ду пред ли­це прав­де и да се обес­пра­вље­ном на­ро­ду и рад­нич­кој кла­си са­оп­шти исти­на шта се то де­си­ло са бе­ран­ском при­вре­дом и ин­ду­стри­јом. Спрем­ни смо да у том прав­цу пру­жи­мо мак­си­мал­ну по­др­шку, јер то ка­ко су по­је­дин­ци крч­ми­ли фа­брич­ку имо­ви­ну пред­ста­вља пра­ви при­вред­ни зло­чин. Но, искре­но се на­да­мо да ће гро­ба­ре бе­ран­ских фа­бри­ка убр­зо сти­ћи за­слу­же­не ка­зне – ис­та­кли су из Ко­а­ли­ци­је „Здра­во Бе­ра­не”. 

Они сма­тра­ју да би крив­це за ка­та­стро­фал­ну при­вред­ну си­ту­а­ци­ју у Бе­ра­на­ма тре­ба­ло тра­жи­ти ме­ђу они­ма ко­ји су по­след­њих де­це­ни­ја упра­вља­ли Цр­ном Го­ром. 

– Бе­ра­не је не­кад био тре­ћи гра­ду у Цр­ној Го­ри по сте­пе­ну раз­ви­је­но­сти. То су би­ле злат­не и срећ­не го­ди­не кад су сви жи­вје­ли до­бро, и то за­хва­љу­ју­ћи фа­бри­ка­ма ко­је су ра­ди­ле пу­ним ка­па­ци­те­том. Да­нас је сли­ка са­свим дру­га­чи­ја, јер су не­ки ско­ро­је­ви­ћи, под за­шти­том ДПС-а успје­ли да за та­ко крат­ко ври­је­ме уни­ште све оно што су број­не ге­не­ра­ци­је упор­ним ра­дом го­ди­на­ма ства­ра­ле. Очи­глед­но да је не­ко по при­пре­мље­ном сце­на­ри­ју на­мјер­но хтио да уни­шти бе­ран­ску при­вре­ду, јер да ни­је та­ко не­ко би стао у за­шти­ту фа­бри­ка на Ру­де­шу ко­је су прак­тич­но не­ста­ле са ли­ца зе­мље – за­кљу­чи­ли су из Ко­а­ли­ци­је „Здра­во Бе­ра­не”.

Ме­ђу пред­у­зе­ћи­ма на Ру­де­шу ко­ја су се на­шла на ме­ти на­вод­них спа­си­те­ља бе­ран­ске при­вре­де цен­трал­но мје­сто за­у­зи­ма Фа­бри­ка це­лу­ло­зе и па­пи­ра у ко­јој је 1989. го­ди­не уве­ден сте­чај. Фа­бри­ку је 1996. го­ди­не за не­што ма­ње од ми­ли­он еура, ку­пи­ла фир­ма Ти­го­им­пекс, на че­лу са Ра­до­јем Го­ми­ла­но­ви­ћем, ка­да је и пре­и­ме­но­ва­на у Но­ву Бе­ран­ку. Са про­из­вод­њом се от­по­чи­ња­ло у ви­ше на­вра­та, али се све за­вр­ша­ва­ло са­мо на по­ку­ша­ји­ма, без не­ког кон­ти­ну­и­ра­ног ра­да. За све то ври­је­ме из пред­у­зе­ћа је од­но­ше­но прак­тич­но све што се мо­гло од­ни­је­ти. По­след­њих мје­се­ци у кру­гу бив­ше Фа­бри­ке це­лу­ло­зе и па­пи­ра вр­ше­на је де­мон­та­жа ве­ли­ког ко­тла, под из­го­во­ром да он као та­кав ви­ше ни­је упо­тре­бљив и да је про­дат јед­ној од фа­бри­ка у Ср­би­ји ко­ја се ба­ви про­из­вод­њом па­пи­ра. 

Те­шку суд­би­ну до­жи­вје­ла је и Ци­гла­на, као нај­ста­ри­ји при­вред­ни ко­лек­тив у Бе­ра­на­ма. Ци­гла­ну је 2005. го­ди­не при­ва­ти­зо­ва­ло пред­у­зе­ће Ка­тел из Под­го­ри­це. Ме­ђу­тим, вла­сник је мар­та 2008. го­ди­не од­лу­чио да пре­ки­не про­из­вод­њу и ха­ле по­ру­ши до те­ме­ља. На­кон то­га усли­је­ди­ло је уво­ђе­ње сте­ча­ја док је фа­брич­ка имо­ви­на у до­бром ди­је­лу не­ста­ла без тра­га. На кра­ју на­кон се­дам­на­ест не­у­спје­лих ли­ци­та­ци­ја Ци­гла­на је до­би­ла но­вог вла­сни­ка. Ка­ко не­зва­нич­но са­зна­је­мо, њу је за 145.000 еура ку­пио Бе­ра­нац Ни­ко­ла Об­ра­до­вић. 

Иден­тич­на си­ту­а­ци­ја де­ша­ва­ла се и у фа­бри­ци за про­тек­ти­ра­ње гу­ма Гу­миг ко­ја је на­кон де­се­так не­у­спје­лих по­ку­ша­ја при­је дви­је го­ди­не про­да­та пу­тем јав­ног над­ме­та­ња за са­мо 128.378 еура, иако је на пр­вој ли­ци­та­ци­ји про­да­ва­на за 975.29. еура

Ван функ­ци­је је и Обо­дов по­гон на Ру­де­шу, за­тим ве­ли­ки број по­љо­при­вред­них за­дру­га, као и уго­сти­тељ­ских, тр­го­вин­ских и услу­жних пред­у­зе­ћа. При­ли­ком тран­сфор­ма­ци­је Шум­ског пред­у­зе­ћа без по­сла је остао зна­тан број рад­ни­ка, док је цје­ло­куп­на имо­ви­на АД Из­град­ња про­да­та фир­ми Тех­но­стар, а на дан уво­ђе­ња сте­ча­ја 79 рад­ни­ка је про­гла­ше­но тех­но­ло­шком ви­шком. 

 

 

Руд­ник на пре­крет­ни­ци

 

 

По­ред број­них обе­ћа­ња, ми­ну­лих го­ди­на ни­је до­шло ни до ак­ти­ви­ра­ња бе­ран­ског Руд­ни­ка мр­ког угља. То се ни­је де­си­ло иако је грч­ка ком­па­ни­ја Бал­кан Енер­џи при­ли­ком ку­по­ви­не руд­ни­ка по ци­је­ни од ми­ли­он и по еура, 7. ав­гу­ста 2007. го­ди­не, на­ја­ви­ла да ће про­из­вод­ња у овом не­кад моћ­ном при­вред­ном ги­ган­ту по­че­ти у ро­ку од по­ла го­ди­не. За све то ври­је­ме руд­нич­ка имо­ви­на се и по­ред обез­бје­ђе­ња од стра­не стра­жар­ске слу­жбе, на­ла­зи­ла на уда­ру кра­дљи­ва­ца ста­рог гво­жђа. О то­ме свје­до­чи и из­глед згра­де ста­рог руд­ни­ка у Бу­ди­мљи ко­је су одав­но ван сва­ке функ­ци­је. Руд­ник је при­је мје­сец да­на од Гр­ка пре­у­зе­ла ком­па­ни­ја Ме­тал­фер из Срем­ске Ми­тро­ви­це уз обе­ћа­ње да ће убр­зо до­ћи до ожи­вља­ва­ња при­о­и­звод­ње. Ме­ђу­тим, два­де­се­так ра­да­ра су са­оп­шти­ли да но­вом ин­ве­сти­то­ру не­ће до­зво­ли­ти да из­во­ди би­ло ка­кве ак­тив­но­сти док им се не ис­пла­ти пет од укуп­но де­сет за­о­ста­лих пла­та.

 

 

(ДАН, 28. 03. 2014.)