– Же­ли­мо да са­чу­ва­мо оби­чај­но пра­во ко­је се од­у­ви­јек при­мје­њи­ва­ло на бје­ло­па­влић­ким ка­ту­ни­ма на Си­ња­ви­ни. До­сад је то би­ло ис­по­што­ва­но од ра­зних за­ко­но­дав­ста­ва др­жа­ва ко­је су се раз­ли­чи­то зва­ле, па не­ма раз­ло­га да та­ко не бу­де и ово­га пу­та. Про­мје­не ко­је се тре­нут­но ра­де у ка­та­стру до­не­кле кр­ше вје­ко­ви­ма утвр­ђе­на пра­ви­ла, а по­себ­но се то од­но­си на по­дје­лу бје­ло­па­влић­ке Си­ња­ви­не на дви­је ка­та­стар­ске оп­шти­не, од­но­сно До­бри­ло­ви­ну и Си­ња­ви­ну. Та по­дје­ла би по­ре­ме­ти­ла оби­чај­но пра­во, јер се ра­ди о је­дин­стве­ној те­ри­то­ри­ји ко­ја се у књи­га­ма мо­же пра­ти­ти чак од 1871. го­ди­не, па до да­нас – ис­ти­че Ра­до­њић, на­гла­ша­ва­ју­ћи да го­во­ри и у име број­них гра­ђа­на ко­ји има­ју ка­ту­не и ко­ли­бе на Си­ња­ви­ни и ко­ји су не­дав­но за­хтје­ве за про­мје­на­ма у но­вим ма­па­ма по­сла­ли над­ле­жни­ма у Упра­ви за не­крет­ни­не.

Он до­да­је да се при­ли­ком но­вих пре­мје­ра­ва­ња по­ја­вио и про­блем оби­ље­жа­ва­ња ста­рих ка­ту­ни­шта и ко­ли­би­шта. Ра­до­њић по­ја­шња­ва да се још по од­лу­ка­ма од при­је 140 го­ди­на тач­но зна­ло ко­је брат­ство гдје мо­же да из­ди­же и чи­ја је ко­ја ко­ли­ба. 

– Чак је би­ло за­пи­са­но да ко­ли­ба ко­ја је за­пу­ште­на не сми­је да се ру­ши ни­ти се сми­је са ње од­но­си­ти гра­ђа, јер ће се по­ро­ди­ца мо­жда вра­ти­ти и об­но­ви­ти ко­ли­бу. Те од­ред­бе је по­твр­дио и Вал­та­зар Бо­ги­шић у свом имо­вин­ском за­ко­ни­ку и оче­ку­је­мо да и са­да­шња Упра­ва за не­крет­ни­не ува­жи те од­лу­ке и да оне по­ста­ну са­став­ни дје­ло­ви но­вог ка­та­стра. За­сад се око то­га ни­је­смо сло­жи­ли са пред­став­ни­ци­ма Упра­ве за не­крет­ни­не, али тра­жи­мо и не­ће­мо од то­га од­у­ста­ти да се оби­ље­же не са­мо ко­ли­бе ко­је су тре­нут­но под кро­вом, што је и ура­ђе­но, не­го да у ка­та­стар­ским ма­па­ма бу­ду упи­са­не и оне ко­ли­бе ко­је су тре­нут­но за­пу­ште­не. Оче­ку­је­мо да се Бје­ло­па­вли­ћи у на­ред­ном пе­ри­о­ду вра­ћа­ју Си­ња­ви­ни и тре­ба им омо­гу­ћи­ти да на сво­јим ка­ту­ни­шти­ма об­на­вља­ју или по­ди­жу но­ве ко­ли­бе – ка­же Ра­до­њић, ис­ти­чу­ћи да се мо­ра­ју оби­ље­жи­ти сва ка­ту­ни­шта на Си­ња­ви­ни. Он при­зна­је да се тре­нут­но на тој пла­ни­ни сто­ка при­ку­пља на Окру­гља­ку, али да оче­ку­је да уско­ро слич­но бу­де и са ве­ли­ким Пав­ко­ви­ће­вим ка­ту­ном. Ра­до­њић сма­тра и да би Оп­шти­на Да­ни­лов­град мо­ра­ла да бу­де за­ин­те­ре­со­ва­на за све што се де­ша­ва на тој пла­ни­ни. 

– Она би мо­ра­ла да има струч­ну слу­жбу ко­ја ће да пра­ти про­цес но­вог оби­ље­жа­ва­ња на Си­ња­ви­ни, јер пр­ви пут на­кон 140 го­ди­на до­ла­зи до но­вог пре­мје­ра­ва­ња на Си­ња­ви­ни и ло­кал­на упра­ва у на­шем гра­ду у то мо­ра да бу­де укљу­че­на. За­сад ни­је­сам при­ми­је­тио да су они би­ли укљу­че­ни у тај по­сао. Ипак, да их не осу­ђу­јем уна­при­јед, јер сам на по­след­њој сјед­ни­ци ло­кал­ног пар­ла­мен­та по­ста­вио од­бор­нич­ко пи­та­ње о то­ме и на­дам се да ће ми од­го­во­ри­ти. На­кон то­га би­ће мно­го ја­сни­је ка­ква је и ко­ли­ка уло­га да­на­шње вла­сти пре­ма бје­ло­па­влић­кој Си­ња­ви­ни ко­ја је зна­ча­јан дио на­ше исто­ри­је – ка­же Ра­до­њић.И.МИ­ЛО­ШЕ­ВИЋ

 

 

У Упра­ви за не­крет­ни­не раз­ма­тра­ју за­хтје­ве

 

 

У Упра­ви за не­крет­ни­не „Да­ну” су по­твр­ди­ли да су до­би­ли за­хтјев жи­те­ља Бје­ло­па­вли­ћа за из­мје­не у ка­та­стар­ским ма­па­ма на Си­ња­ви­ни. Ве­ли­мир Фе­мић из Упра­ве за не­крет­ни­не ка­же да је већ фор­ми­ра­на ко­ми­си­ја ко­ја ће раз­мо­три­ти за­хтје­ве жи­те­ља Бје­ло­па­вли­ћа.

– Ових да­на тре­ба­ло би да иза­ђе­мо на те­рен и утвр­ди­мо пра­во ста­ње и све што нам се при­го­ва­ра утвр­ди­мо на ли­цу мје­ста. На­дам се да ће то бр­зо би­ти оба­вље­но и да ће­мо на­кон то­га до­ни­је­ти од­лу­ку са ко­јом ће­мо упо­зна­ти гра­ђа­не Да­ни­лов­гра­да ко­ји су за­ин­те­ре­со­ва­ни за имо­ви­ну на Си­ња­ви­ни – ре­као је Фе­мић „Да­ну”.

 

 

Бје­ло­па­влић­ко од 1871. го­ди­не

 

Пре­ма исто­риј­ским по­да­ци­ма, ка­ту­не на Си­ња­ви­ни Бје­ло­па­вли­ћи­ма је да­ри­вао књаз Ни­ко­ла 1881. го­ди­не. Из то­га до­ба са­чу­ва­на је сен­тен­ци­ја ко­ја се чу­ва у За­ви­чај­ном му­зе­ју у Ник­ши­ћу, а ко­ја гла­си: „ Ње­го­во ви­со­чан­ство књаз и го­спо­дар Ни­ко­ла Пр­ви ви­де­ћи да Бје­ло­па­вли­ћи не мо­гу др­жа­ти сто­ку и да их је то до­ве­ло до ве­ли­ког си­ро­ма­штва, же­ле­ћи да им по­мог­не сми­ло­ва се да­ро­ва­ти им пла­ни­ну Си­ња­ви­ну 1881. го­ди­не”. На­кон то­га до­не­се­но је мно­го од­лу­ка о бје­ло­па­влић­ком има­њу на Си­ња­ви­ни и раз­гра­ни­ча­ва­њу са оста­лим пле­ме­ни­ма ко­ји су та­ко­ђе из­ди­за­ли на ову пла­ни­ну. Нај­зна­чај­ни­ја је она из 1887. го­ди­не ко­ју су до­ни­је­ли вој­во­да Ђу­ро Це­ро­вић, вој­во­да Ђу­ро Ма­та­но­вић и су­ди­ја Јев­то Ни­ко­лић. Они су по од­лу­ци кња­за Ни­ко­ле ко­нач­но и пре­ци­зно утвр­ди­ли гра­ни­це бје­ло­па­влић­ке Си­ња­ви­не, ко­је са ма­њим из­мје­на­ма ва­же и да­нас.

 

 

Кар­та из 1943. го­ди­не крун­ски до­каз

 

А да у овом по­слу не тре­ба из­ми­шља­ти то­плу во­ду, до­ка­зу­је и кар­та из 1943. го­ди­не ко­ја је ја­сно утвр­ди­ла гра­ни­це, али и ка­ту­не и ко­ли­бе на бје­ло­па­влић­кој Си­ња­ви­ни. Она је ра­ђе­на на осно­ву аустро­у­гар­ских пре­мје­ра­ва­ња, а до­ра­ди­ли су је Њем­ци то­ком Дру­гог свјет­ског ра­та. По ри­је­чи­ма Ра­до­њи­ћа, она је крун­ски до­каз за њи­хо­ве при­мјед­бе Упра­ви за не­крет­ни­не и зна­чај­но олак­ша­ва по­сао те слу­жбе. 

– Та­мо све има­ју за­пи­са­но, па не­ке пре­пи­шу и сви ће би­ти за­до­вољ­ни – су­ге­ри­ше Ра­до­њић.

 

 

(ДАН, 28. 09. 2014.)