Не постоји српска душа коју 4. августа не пробуди олуја болних сјећања на непрегледне колоне својих сународника, који напуштају своја вјековна огњишта у нади да ће сачувати оно што им је у том моменту једино и преостало, властите животе.
Нема Србина на земаљској кугли који у тој колони није имао неког свог, неког ближњег. Заправо, нема Србина који тог, али и сваког наредног 4. августа није у тој колони, тихо и молитвено.
Било је сеоба и раније, за вријеме великих империја и тамница народа, али нико није могао да вјерује да ће се пред сами почетак 21. вијека, на старом континенту десити прогон и егзодус једног народа, са простора који је својом храброшћу и животима завриједио и начинио својом постојбином још у 14. вијеку.
Многи су кроз историју покушали да угасе наш српски народ и униште свако сјећање на њега - манастире, цркве, градове и села, али упркос свему, ми смо и даље ту. Памтимо. За српски народ не постоји смрт, јер је он постојан и утемељен прије свега у својој вјери православној, већ као што то рече велики Милош Црњански - за нас постоје само сеобе.